Кадријева Фетва
Доље наведени цитати дио су фетве др. Мухамеда Тахир-ул-Кадрија “Фетва о бомбашима самоубицама и тероризму” из маја 2010. године.
Он је студирао исламске знаности на Панџаб Универзитету у Пакистану и дипломирао је право што га чини квалификованим да говори о вјерском праву.
Опсежност и ширина ове фетве за циљ имају да одстране сваку сумњу и да дају одговор на свако питање како би се одстранила могућност било каквог оправдања за самоубилачке нападе које извршиоци или њихове присталице могу понудити. Заиста, др. Тахир-ул-Кадри предузима тај суштински корак напријед и категорички тврди да не само да ислам осуђује бомбашка самоубиства и нападе против цивилних циљева, него извршиоци таквих чинова потпуно иступају из окриља ислама, другим ријечима, они тиме постају невјерници. Осим тога, овај рад, што је без преседана у новијој исламској науци, предочава писмене, хисторијске и класичне научне референце наглашавајући обавезе влада исламских земаља да одлучно почну радити на искорјењивању елемената тероризма из друштва.
“Опсежном анализом знакова, вјеровања и идеологија хавариџија помоћу кур’анских ајета, Посланиковог с.а.в.с. сунета и стручних мишљења правника, установили смо да су терористи хавариџије модерног доба.”
“Ми нити тражимо задовољство било које владе, нити почаст или захвалу од било које међународне силе или организације. Као и увијек, предузели смо иницијативу да извршимо овај задатак као дио наше вјерске дужности.”
“Ових дана, терористи, у узалудном покушају да наметну своје властите идеје и вјеровања и да елиминишу своје противнике с лица земље, убијајући невине људе без милости и насумице било гдје, у џамијама, на пијацама, у владиним уредима и на другим јавним мјестима заправо очитују јасно невјеровање. Упозорени су да их чека понижавајуће мучење на овом као и на оном свијету. Тероризам у самој својој суштини је чин који симболизује невјеровање и одбијање оног за шта се ислам залаже. Кад се томе дода и исламом забрањени чин самоубиства, његова озбиљност и тежина постају још већи.”
“Може бити да је истина да међу фундаменталним, локалним, националним и интернационалним факторима тероризам на глобалном нивоу укључује: неправде које се тренутно врше над муслиманима у одређеним стварима, очигледно двоструки стандарди које постављају главне велесиле и њихов временски неодређени и дуготрајни војни ангажман у великом броју земаља под изговором елиминисања тероризма. Али прибјегавање терориста насилном и насумичном убијању постало је рутински посао, предузимање самоубилачког бомбашког напада против недужних и мирних људи, експлозије бомби у џамијама, турбетима, образовним институцијама, пијацама, владиним инсититуцијама, трговачким центрима, продавницама, сигурносним тијелима и другим јавним мјестима: гнусни, нехумани и барбарски чинови у самој њиховој суштини. Ти људи оправдавају своје чинове уништавања људи и масовног убијања недужних особа у име џихада (свете борбе против зла) и стога нарушавају, скрнаве и у погрешном свјетлу представљају цјелокупни исламски концепт џихада. Та ситуација постаје узроком да муслимани, посебно млади, постану жртве сумњичења и резервисаности, стварајући пометњу у њиховим умовима у вези џихада јер они који извршавају та злодјела и сами су муслимани. Извршиоци тих дјела извршавају исламске дужности, клањају и придржавају се вањских обиљежја одређених шеријатом. То не само да доводи у дилему обичног муслимана, него и значајан број вјерских угледника и интелектуалаца који су збуњени и радознали да сазнају истинске, тачне и прецизне исламске прописе о таквим чиновима, методама и мјерама које су ти појединци и групе усвојили како би изазвали пометњу.”
“Мноштвом кур’анских ајета и Посланикових с.а.в.с. хадиса доказано је да су масакри муслимана и тероризам незаконити у исламу; чак шта више, они представљају богохулне чинове. То је одувијек било мишљење које су једногласно заступали сви учењаци током 1400 година исламске хисторије, укључујући све еминентне имаме тефсира и хадиса и стручњаке за логику и право. Ислам је дао простор за преговоре и дискусије с циљем увјеравања уз предочење доказа, умјесто прибјегавања оружју с циљем доказивања да је друга страна у криву и наметања свог властитог мишљења. Само жртве незнања, љубоморе и злобе прибјегавају борбености. Ислам их проглашава побуњеницима. Њихово боравиште ће бити џехенем.”
“Стање које доводи до забране побуњеништва у свјетлу кур’анских ајета, Посланикове с.а.в.с. традиције и образложења правника је јасно. Позивајући се на часне асхабе посланика Мухамеда с.а.в.с., њихове насљеднике, имама Ебу Ханифу, имама Малика, имама Шафију, имама Ахмеда ибн Ханбела и друге водеће правнике, на свјетло је изнесена чињеница да постоји апсолутни консензус међу свим водећим правницима о потпуној забрани побуњеништва против исламске државе и нема разлике у мишљењу између различитих мезхеба.”